Pazolinija je ubio Đuzepe Pino Pezoli (Giuseppe Pino Pelosi), sedamnaestogodišnji mladić, toliko nalik protagonistima romana i filmova Pazolinija. Ubijen je 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom, istog dana kada je za italijanski časopis L'Espresso izjavio kako konzumerizam smatra najgorom formom fašizma; ubijen je kod Fijumičina, nedaleko od Rima, predelu u kojem cvetaju siromaštvo i nasilje. Pelozi, prijateljima poznat kao Žaba (La rana), je samo mesec dana ranije pušten iz zatvora za maloletnike, gde je izdržavao kaznu za nasilništvo i krađu. Sedamnaestogodišnji Pelozi bio je nalik šesnaestogodišnjem Etoru, sinu bivše prostitutke koja pokušava da započne novi život u filmu Mama Roma (1962). Etoro završava u zatvoru zbog krađe.

Susret Pazolinija sa Pezolijem desio se kod železničke stanice Roma Termini 1. novembra 1975. oko 22.30h. Pelozi je bio seksualni radnik; Pazolini mu je ponudio 20.000 lira za seksualne usluge. Večerali su u restoranu „Biondo Tevere“. Pelozi je jeo špagete sa uljem i lukom, Pazolini je pio pivo. Oko 23.30h odvezli su se do Ostije1 gde mu je, kako Pelozi kaže, Pazolini tražio nešto što on nije hteo – da ga sodomizuje drvenim štapom. Pelozi je odbio, a Pazolini ga je, navodno, napao. Našao je drvo (nogaru od bačenog stola na đubrištu) i njime pretukao Pazolinija na smrt, a onda i pregazio nekoliko puta njegovim autom. Tri sata nakon susreta, italijanska policija je zaustavila „alfa romeo“. Vozač Đuzepe Pelozi počeo je da beži. Uhapšen je zbog krađe automobila. Dva sata kasnije, pretučeno i krvavo telo Pazolinija pronađeno je na plaži. „Ubio sam Pazolinija“, priznao je policiji.

elozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine2. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.

Okolnosti njegovog ubistva su ostale nerazjašnjene. Zvanična verzija govori o seksualnoj aferi, ali prijatelji i poznavaoci rada Pazolinija govore o politički motivisanom ubistvu3. Kome je Pazolini smetao?

Sedamdesete godine prošloga veka su bile posebno nasilna decenija u Italiji. Politička klima u zemlji i nasilje je prevazilazilo sve što se tada dešavalo u Evropi. Neofašističke grupe su činile ubistva i druga zverstva u ime ideologije4.

Te 1975. godine Pazolini, već duboko omražen u očima desnice, završava svoj najkontroverzniji film Salo: 120 dana Sodome. Uz to, niz kritičkih članaka protiv Demohrišćanske partije povećali su stepen opasnosti. U njima Pazolini optužuje stranku za niz zločina i preti da će u narednom periodu obelodaniti saznanja do kojih bude došao. Optužbe nisu bile naivne – Pazolini optužuje vlast za umešanost u bombaške napade u Milanu, Bolonji i Breši. Ta kampanja je bila toliko žestoka da je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Đulio Anderoti (Giulio Anderotti) istupio pred javnost da odgovori na optužbe. Desničarska štampa je već uveliko ratovala sa Pazolinijem, da bi 1975. samo na osnovu glasina o filmu te tenzije dostigle svoj vrhunac. Preteća pisma su počela da pristižu tokom snimanja, a poslednje scene su snimljene uz prisustvo policije na setu. Pazolini je predstavljao opasnost za vladajuće strukture. Da li je teorija o političkom ubistvu samo teorija zavere, iako za takve tvrdnje postoji jasno i neupitno uporište u političkim okolnostima koje su okruživale Pazolinija? Ko je ubio Pazolinija? Da li je to bio sedamnaestogodišnji Đuzepe Pelozi?