Postoji izvesna neprijatnost sa kojom se susrećemo u pokušaju diskurzivnog ili esejističkog – uz to normama unapred ograđenog – rasvetljavanja života i rada jednog velikana. Ukratko: jedan esej je nedovoljan, potrebna je čitava knjiga – ili čitav tom! Stoga mora kratak uvod, stoga moraju autorove ograde, ograde koje će dati smernice i koje će, na kraju (i najvažnije), delovati kao vid izvinjenja čitaocu. Jer, kad pred sobom imate ličnost kakva je Pazolini, i veliki i plodan rad koji je za sobom ostavio, nije jednostavno odlučiti se koje njegove domene ćete pokriti i istom čitaocu predstaviti. Jer, Pazolini nije bio samo reditelj i pisac sa bogatom zaostavštinom iza sebe, kakvog ga uostalom svi znamo, on je bio i filmski teoretičar koji je promišljao o jeziku filma i njegovoj semiotici, kritičar društvenog poretka i – možda najvažnije, srž njegovog bića: marksistički mislilac. Stoga sam se odlučio – uz mali pregled njegove metodologije rada i teorijskih razmatranja o filmu – da u ovom radu predstavim poslednju etapu njegovog misaonog i umetničkog života i rada: Trilogija života i njeno odricanje kroz film Salo i tragičan efekat koji će poslednji film izazvati – svirepo ubistvo.

Ja sam sila prošlosti… moderniji od bilo kog modernog.
Pjer Paolo Pazolini

Pazolinija je ubio Đuzepe Pino Pezoli (Giuseppe Pino Pelosi), sedamnaestogodišnji mladić, toliko nalik protagonistima romana i filmova Pazolinija. Ubijen je 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom, istog dana kada je za italijanski časopis L'Espresso izjavio kako konzumerizam smatra najgorom formom fašizma; ubijen je kod Fijumičina, nedaleko od Rima, predelu u kojem cvetaju siromaštvo i nasilje. Pelozi, prijateljima poznat kao Žaba (La rana), je samo mesec dana ranije pušten iz zatvora za maloletnike, gde je izdržavao kaznu za nasilništvo i krađu. Sedamnaestogodišnji Pelozi bio je nalik šesnaestogodišnjem Etoru, sinu bivše prostitutke koja pokušava da započne novi život u filmu Mama Roma (1962). Etoro završava u zatvoru zbog krađe.

Susret Pazolinija sa Pezolijem desio se kod železničke stanice Roma Termini 1. novembra 1975. oko 22.30h. Pelozi je bio seksualni radnik; Pazolini mu je ponudio 20.000 lira za seksualne usluge. Večerali su u restoranu „Biondo Tevere“. Pelozi je jeo špagete sa uljem i lukom, Pazolini je pio pivo. Oko 23.30h odvezli su se do Ostije1 gde mu je, kako Pelozi kaže, Pazolini tražio nešto što on nije hteo – da ga sodomizuje drvenim štapom. Pelozi je odbio, a Pazolini ga je, navodno, napao. Našao je drvo (nogaru od bačenog stola na đubrištu) i njime pretukao Pazolinija na smrt, a onda i pregazio nekoliko puta njegovim autom. Tri sata nakon susreta, italijanska policija je zaustavila „alfa romeo“. Vozač Đuzepe Pelozi počeo je da beži. Uhapšen je zbog krađe automobila. Dva sata kasnije, pretučeno i krvavo telo Pazolinija pronađeno je na plaži. „Ubio sam Pazolinija“, priznao je policiji.

Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine2. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.

Okolnosti njegovog ubistva su ostale nerazjašnjene. Zvanična verzija govori o seksualnoj aferi, ali prijatelji i poznavaoci rada Pazolinija govore o politički motivisanom ubistvu3. Kome je Pazolini smetao?

Sedamdesete godine prošloga veka su bile posebno nasilna decenija u Italiji. Politička klima u zemlji i nasilje je prevazilazilo sve što se tada dešavalo u Evropi. Neofašističke grupe su činile ubistva i druga zverstva u ime ideologije4.

Te 1975. godine Pazolini, već duboko omražen u očima desnice, završava svoj najkontroverzniji film Salo: 120 dana Sodome. Uz to, niz kritičkih članaka protiv Demohrišćanske partije povećali su stepen opasnosti. U njima Pazolini optužuje stranku za niz zločina i preti da će u narednom periodu obelodaniti saznanja do kojih bude došao. Optužbe nisu bile naivne – Pazolini optužuje vlast za umešanost u bombaške napade u Milanu, Bolonji i Breši. Ta kampanja je bila toliko žestoka da je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Đulio Anderoti (Giulio Anderotti) istupio pred javnost da odgovori na optužbe. Desničarska štampa je već uveliko ratovala sa Pazolinijem, da bi 1975. samo na osnovu glasina o filmu te tenzije dostigle svoj vrhunac. Preteća pisma su počela da pristižu tokom snimanja, a poslednje scene su snimljene uz prisustvo policije na setu. Pazolini je predstavljao opasnost za vladajuće strukture. Da li je teorija o političkom ubistvu samo teorija zavere, iako za takve tvrdnje postoji jasno i neupitno uporište u političkim okolnostima koje su okruživale Pazolinija? Ko je ubio Pazolinija? Da li je to bio sedamnaestogodišnji Đuzepe Pelozi?

Uvod u Pazolinija: daleko iza ili daleko ispred svog vremena

Pjer Paolo Pazolini za sobom je ostavio 23 filma (od kojih je dvanaest igranih), nastala u periodu od 1961. do 1975, šest napisanih predstava, osam romana (uključujući i jedan nezavršen koji je objavljen 1992), dvanaest zbirki pesama i osam eseja. Sebe opisuje kao čoveka vesele prirode, koji se uozbilji samo u nekim prilikama. Jedan je od najznačajnijih italijanskih sineasta, intelektualac širokog spektra interesovanja, pesnik, prozaista, esejista, scenarista, reditelj, slikar, mislilac, marksista, ateista i homoseksualac.

Rođen je 5. marta 1922. godine u Bolonji. Dobio je ime po svom stricu. Njegov otac Karlo Alberto Pazolini (Carlo Alberto Pasolini) bio je oficir, pripadnik vladajuće klase i simpatizer fašizma. Imao je mlađeg brata Guidalberta. Njegova majka Suzana Koluzi (Susanna Colussi) bila je nastavnica u osnovnoj školi. Pazolini je opisuje kao osećajnu, posvećenu porodici i potčinjenu njegovom ocu. Bila je rodom iz patrijarhalnog gradića Kazarze. Nakon očevog hapšenja zbog dugova, majka se sa decom vraća u rodni grad, u regiji Friuli. Već sa sedam godina Pazolini počinje da piše poeziju, inspirisan lepotom Kazarze i prirodom koja ga okružuje. „Kada sam imao sedam i po godina, majka je napisala sonet, koji se, iz meni nepoznatog razloga, odnosio na mene. Kroz taj sonet sam shvatio šta je poezija, shvatio sam da je moguće pisati poeziju, a ne samo čitati je, i tako sam je posle dva dana i ja napisao. Sećam se da je bila posvećena jednom neidentifikovanom slavuju…“5 Nakon toga, poeziju je pisao sve do svoje 28. godine, kada je došao u Rim. Na njegove prve pesme uticala je poezija Artura Remboa, a na da dalji razvoj i Dostojevski, Tolstoj, Šekspir, Kolridž i nemački romantičar Novalis.

Krajem Drugog svetskog rata porodicu je potresla velika tragedija. Sa 19 godina Pazolinijev brat Guido se priključuje Partito d'Azione, liberalnoj socijalističkoj partiji u Italiji. Gudio je poginuo 12. februara 1945. godine u zasedi koju su podmetnuli italijanski garibaldinski partizani, koji su služili Titovom pokretu u Jugoslaviji. Prema svom pokojnom bratu gaji veliku ljubav i u decenijama nakon njegove smrti: „… shvatao sam Friuli kao neku vrstu prijatnog, ali u isto vreme tragičnog egzila. Neku vrstu zatvora u kome sam mogao da izvršavam dela svoje narcisoidnosti, okružen dudinjem, vinogradima i zelenim poljanama Friulija, u isto vreme i da patim zbog gubitka brata pred sam kraj rata. Bio je partizan. Zapravo, moj brat je predstavljao, i još uvek predstavlja, ne samo bol, već sve ono što sam ja želeo da budem. […] Bol koji osećam u sebi još uvek traje jer sam se prisilio kad je on umro, u želji da pomognem majci da podnese i prevaziđe taj trenutak, da na to ne mislim, da budem imun, nepovređen i dovoljno jak da podržim svoju majku. Tako da taj bol nisam nikada prevazišao i još uvek je u meni.“6